Lovni špicevi kao benefit srpskim lovištima
Omasovljenje i popularizacija ovih pasa u našim lovištima može doneti veliku korist, a pre svega smanjenjem uznemiravanja divljači na njenim staništima. Naime, u našim planinskim lovištima najatraktivniji je lov na divlju svinju, koja neminovno deli stanište sa evropskim jelenom, kao i sa srnećom divljači. Jasno je da pravilan selektivno-uzgojni odstrel i stručan rad u lovištima doprinose visokoj trofejnoj vrednosti ovih plemenitih vrsta, čijim odstrelom kroz lovni turizam korisnici lovišta ostvaruju značajan finansijski benefit.
Ovakav princip je jako važan za finansijsku održivost svakog lovišta, jer omogućuje rad stručnih službi čiji je permanentni cilj očuvanje naših resursa i prirodnih bogatstava. Vrlo je teško ili gotovo nemoguće da korisnici lovišta na nivou lovačkih udruženja čiji se rad primarno finansira iz članarina, zabrane pogonski lov na divlju svinju u delovima lovišta gde gravitira jelenska divljač, jer bi to neminovno smanjilo broj zainteresovanih lovaca, verovatno i značajan broj članova.
Činjenica je da kod nas u praksi postoji mali broj pasa goniča koji su obučeni da isključivo gone divlju svinju i ne treba posebno objašnjavati ono čemu smo svi mi lovci sa psima svedoci, da nepravilno obučeni goniči rasteruju jelensku i srneću divljač i proganjaju je kilometrima, a neretko i desetinama kilometara daleko od njihovih staništa. Ovo svakako ne može biti dobra praksa i sigurno utiče na opadanje kako kvaliteta, tako i fonda trofejne divljači.
Koja je prednost lova sa lajkama i drugim psima tipa špic u ovakvim lovištima? Kao što sam već na početku objasnio ovi psi nemaju tendenciju da gone divljač već da je oblajavaju i zadržavaju na mestu do dolaska lovca, ako u tome ne uspeju i plen im pobegne iz direktnog dometa njihovih čula, u praksi je to obično do 1000 m oni će gotovo uvek odustati i vratiti se svome vodiču. U konkretnim slučajevima, iz iskustva, zbog različitog ponašanja različitih divljih vrsta, kada lajke, žargonski rečeno, „nalaju“ krdo ili jedinku jelenske divljači, „laju ih na mestu“ sve dok se divljač ne pokrene, a onda, ako ne uspeju da je zaustave u narednih 700-800 m, vraćaju se bez dozivanja.
Ovo sam, naravno utvrdio koristeći savremene uređaje za praćenje pasa, ali sa druge strane, kada je u pitanju krdo divljih svinja ili usamljeni vepar, koji se znaju kretati tako da polako hodaju i povremeno se okreću prema psima u pokušaju da ih oteraju i tako stalno ostaju u opsegu čula pasa, lajke mogu za njima otići i po nekoliko kilometara. Ovakva selektivnost isključivo dolazi iz njihovog duboko usađenog instinkta za opstanak, koji su nasledili od svojih davnih predaka i nije predmet obuke, već urođena osobina. Psi jednostavno ne žele da troše energiju na plen koji teško mogu savladati. Za njihovog pretka, vuka, ova kalkulacija je presudna za opstanak u surovoj divljini. Zbog takve bliskosti sa njihovim precima nazivamo ih „primitivnim rasama“.
Dalje, iako nisu toliko savršeni kao neke druge rase i grupe pasa, kojima je to svojstvenije, špicevi su izuzetni tragači ranjene divljači po „krvnom tragu“ i bez posebne obuke, a ovu osobinu ću kasnije detaljno objasniti
Zašto je ovo korisno našim lovištima ?
Svako dobro uređeno lovište, a posebno ona koja gazduju visokom divljači morala bi imati najmanje jednog psa tragača po krvi (krvoslednik) dostupnog da u svakom momentu bude doveden na krvni trag ranjene divljači.
S obzirom na njegovu duboku etičku utemeljenost, ne bi smelo doći do zapostavljanja ovog principa. Ali tek nekolicina visokih lovnih stručnjaka povremeno skreće pažnju na ovu potrebu. U ovoj oblasti se posebno ističe rad i zalaganje našeg uvaženog lovnog stručnjaka mr Mihajla Hadži-Pavlovića.
Sa takvom praksom kod nas lično sam se sreo i tom prilikom bio veoma prijatno iznenadjen pre više od dest godina kada sam prvi put lovio u lovačkom udruženju „Salaš“ kod Zaječara pod upravom još jednog velikog znalca i stručnjaka u lovnoj oblast Ivana Milutinovića. Naime, oni su već tada imali psa rase Hanoverski krvoslednik, koji je korišćen u službi lovišta.
U ovom smislu glavna benefit od rasprotsanjenosti lovnokorisnih pasa V FCI grupe je u tome što umesto da se opredeli jedan lovac, na nivou jednog korisnika lovišta, koji bi držao jednog ili nekoliko pasa obučenih za pretragu po krvnom tragu i bio spreman da u svakoj prilici sa njima izađe u teren kako bi pomogao pronaleženju ranjene divljači, ovaj izbor bi se proširio na sve lovce koji aktivno love sa psima tip špic. Tako bi se značajno povećala dostupnost krvoslednika i to pretežno u našim planinskim lovištima.
