Savremeno upravljanje srnećom divljači – primer markiranja srndaća u Bavarskoj

Jedan od najzanimljivijih i najznačajnijih primera planskog i odgovornog upravljanja populacijom srneće divljači dolazi iz Bavarske, iz lovišta kojim upravlja Franz Albrecht zu Oettingen-Spielberg, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih evropskih lovaca današnjice. Njegova dosledna primena principa dugoročne selekcije i uzgoja trofejne srneće divljači pretočena je u projekat koji prevazilazi okvire uobičajene lovačke prakse i prelazi u oblast ozbiljnog naučnog istraživanja.

U saradnji sa stručnjacima sa Tehničkog univerziteta u Minhenu (Technische Universität München – TUM), Fakulteta za šumarstvo i divljač, kao i pod stručnim nadzorom Bavarskog lovačkog saveza (Bayerischer Jagdverband – BJV), pokrenut je jedinstven eksperiment koji predstavlja iskorak u savremenoj praksi gazdovanja srnećom divljači.

U okviru ovog projekta mužjaci srneće divljači – srndaći – markiraju se isključivo specijalnim plastičnim ušnim markicama, koje omogućavaju dugoročno i sigurno prepoznavanje svake jedinke u populaciji. Ne primenjuju se privremena sredstva, boje, sprejevi ili druge metode koje bi mogle da utiču na prirodno ponašanje ili izgled životinje. Ova metoda markiranja je diskretna, trajna i potpuno bezbedna za divljač.

Na osnovu podataka o starosti, telesnoj kondiciji, trofejnim osobinama i procenjenom genetskom potencijalu, srndaći se razvrstavaju u tri kategorije:

1. Primerci za očuvanje – mužjaci sa izraženim poželjnim osobinama koji se štite kao nosioci buduće genetske osnove populacije.
2. Primerci za praćenje – jedinke koje još nisu dostigle puni trofejni potencijal, ali pokazuju potencijal za razvoj; njihovo stanje i razvoj se detaljno prate tokom više godina.
3. Primerci za odstrijel – mužjaci sa izraženim neželjenim osobinama (slab trofejni razvoj, loša telesna konstitucija ili genetski nedostaci), koji se planski uklanjaju iz populacije kako bi se sprečilo prenošenje ovih osobina na potomstvo.

Ovaj projekat predstavlja dragoceni naučni rad zasnovan na nepobitnim činjenicama i višegodišnjim terenskim podacima, prikupljenim u prirodnom staništu srneće divljači, pod realnim uslovima lovišta. Za razliku od mnogih teorijskih modela, ovde je reč o eksperimentu sprovedenom direktno u slobodnoj prirodi, uz permanentni nadzor vrhunskih stručnjaka sa Tehničkog univerziteta u Minhenu i Bavarskog lovačkog saveza.

Sakupljeni podaci o starosti, kondiciji, trofejnim karakteristikama, zdravstvenom stanju i reproduktivnom uspehu markiranih jedinki pružaju neoborivu osnovu za donošenje objektivnih uzgojnih i selekcionih odluka, bez ličnih procena i pretpostavki. Na taj način ovaj projekat pruža pouzdan odgovor na ključno pitanje modernog lovstva: kako istovremeno unaprediti kvalitet populacije i očuvati prirodnu ravnotežu staništa.

Važnost ovog projekta ogleda se i u tome što pokazuje da je moguće spojiti tradicionalne principe lovstva i praktičnog uzgoja divljači sa savremenim naučnim pristupima, bez narušavanja prirodnih zakonitosti. Time rad Franza Albrechta i njegovih saradnika postaje ne samo primer dobre prakse, već i putokaz za buduće projekte u drugim delovima Evrope, uključujući i Srbiju, gde bi ovakva praksa mogla doprineti značajnom unapređenju kvaliteta srneće divljači.

Prvi rezultati ovog istraživanja već pokazuju ohrabrujuće trendove – vidljivo poboljšanje prosečne mase i simetrije trofejnih rogova, opšteg zdravstvenog stanja mužjaka i smanjenje prisutnosti nepoželjnih genetskih osobina. Ovaj model upravljanja populacijom predstavlja primer kako nauka i praktično lovstvo mogu delovati u punoj sinergiji, na korist i divljači i čitavog ekosistema.

Moj lični stav i preporuka za srpsko lovstvo

Na osnovu podataka i zaključaka do kojih se dolazi kroz ovaj projekat, smatram da je nužno što pre pokrenuti edukaciju lovaca u Srbiji u pogledu savremenog i odgovornog upravljanja populacijom srneće divljači. Ta edukacija treba da se organizuje kroz predavanja u lovačkim društvima koja gazduju srnećom divljači, s posebnim naglaskom na:

• pravilno prepoznavanje i selekciju primeraka za odstrel,
• značaj markiranja i praćenja jedinki u prirodi,
• razumevanje uticaja selekcije na dugoročni kvalitet populacije.

Moja konkretna preporuka je da se uvede praksa po kojoj će svaki lovac – član društva, kao i njegov pratilac – prilikom zahtevanja dozvole za lov srndaca, morati priložiti pismenu potvrdu o uspešno odslušanom predavanju o ovim temama. Time ćemo obezbediti da lovci ne pristupaju ovom važnom zadatku sa površnim ili zastarelim znanjem, već sa pravim informacijama i svesti o svojoj ulozi u očuvanju i unapređenju lovišta.

Podaci i zaključci ovog eksperimenta su javno dostupni i besplatni, što znači da je trošak sprovođenja edukacije na osnovu ovog elaborata zanemarljiv u poređenju sa ogromnom koristi koju bi donelo pravilno izvođenje uzgojnog odstrelа srneće divljači kod nas. Na taj način, ulaganje u znanje i edukaciju lovaca predstavlja jednu od najefikasnijih mera za dugoročno unapređenje kvaliteta naše srneće populacije i održivost lovišta.

Verujem da je ovakav pristup ključan za sprečavanje neodgovornog odstrelа, smanjenje genetskih defekata u populaciji i dugoročno očuvanje kvaliteta srneće divljači u Srbiji.

Vladan Jevtić